Демократска опозиција Србије

Demokratska opozicija Srbije (DOS) je koalicija koja je nastala 10. januara 2000. godine na inicijativu Srpskog pokreta obnove i sačinjavalo ju je 19 stranaka koje su bile opozicija tadašnjem srpskom režimu Slobodana Miloševića. Najjače stranke u DOS-u bile su Srpski pokret obnove i Demokratska stranka, ali je nakon atentata na Vuka Draškovića u Budvi, 18 stranaka DOS-a odbacilo sporazum koji su potpisali svi lideri stranaka DOS-a osim Momčila Perišića i odlučilo da se ipak ide na izbore bez SPO-a. Kandidat DOS-a na predsedničkim izborima bio je Vojislav Koštunica iz Demokratske stranke Srbije.

Pored DS i DSS, DOS su činili Demokratska alternativa, Nova Srbija, Građanski savez Srbije, Demohrišćanska stranka Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratska unija, Savez vojvođanskih Mađara, Reformisti Vojvodine, Sandžačka demokratska partija, Koalicija Vojvodina, Socijaldemokratija, Pokret za demokratsku Srbiju, Liga za Šumadiju, Nova demokratija i Demokratski centar. Uz DOS su tada bili G-17+ i Otpor.

Na redovnim izborima za Skupštinu SRJ, lokalnu samoupravu Srbije, i vanredne izbore za predsednika SRJ, 24. septembra 2000. godine, DOS je odneo tanku pobedu u prvom izbornom krugu . Kandidat Vojislav Koštunica, vođa jedne od članica DOS-a (Demokratske stranke Srbije) pobedio je kandidata SPS-a i JUL-a i tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. Inače, DOS je pobedio u oko 90% opština na teritoriji Srbije. Vlast je odbila da prizna opozicionu pobedu. Tokom deset dana protesta širom cele zemlje, dogodio se centralni miting DOS-a u Beogradu, 5. oktobra 2000. Tada je ispred savezne Skupštine protestovalo oko milion ljudi. Većinu demonstranata činili su nezadovoljni građani, a učestvovale su i razne navijačke grupe(Zvezde i Partizana najviše), organizacija OTPOR i drugi. Tokom popodneva, masa je upala u Skupštinu, i tom prilikom su na zgradi nastala određena oštećenja, a u gužvi je nestao i jedan broj glasačkih listića koji se nalazio u zgradi. Demonstranti su zauzeli i zgradu državne televizije i ostale državne institucije.

DOS je došao na vlast. Vojislav Koštunica položio je zakletvu 7. oktobra i stupio na dužnost predsednika Savezne Republike Jugoslavije. DOS je na saveznom nivou bio u koaliciji sa Socijalističkom narodnom partijom, do izbora 2000. koalicionog partnera Socijalističke partije Srbije. Premijer SRJ je postao Zoran Žižić, a nakon njegove ostavke, premijer je postao Dragiša Pešić. Dragoljub Mićunović je bio predsednik Veća građana Savezne skupštine, a Srđa Božović (SNP) predsednik Veća republika.

Nakon poraza na saveznim izborima, republička vlada Mirko Marjanovića je podnela ostavku, pa su prelaznu vladu do izbora činili DOS, SPO i SPS. Predsednik privremene vlade je bio socijalista Milomir Minić.

23. decembra 2000. godine, održani su vanredni izbori za Skupštinu Srbije. DOS je osvojio 176 poslaničkih mesta (od 250) i imao dvotrećinsku većinu u skupštini. DS i DSS su imale po 40 mandata, dok je ostatak pripao preostalim strankama. Za šefa poslaničkog kluba DOS-a je postavljen Čedomir Jovanović, a Dragan Maršićanin je postao predsednik Narodne skupštine.

Krajem januara 2001. godine, formirana je Vlada Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem, vođom Demokratske stranke. Ova Vlada je izvršila niz radikalnih ekonomskih i društvenih promena. Počela je privatizacija preduzeća, kao i sprovođenje pro-evropskih i pro-demokratskih promena.

Dana 1. aprila uhapšen je bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević. On je 28. juna izručen Haškom tribunalu za ratne zločine.

Dana 3. avgusta u Beogradu je ubijen bivši radnik Službe državne bezbednosti Srbije, Momir Gavrilović.

DSS je optužio Vladu Srbije da je umešana u ovo ubistvo. Dve nedelje kasnije, 17. avgusta, DSS je napustila republičku Vladu i vladajuću koaliciju, optužujući ih da su povezani sa organizovanim kriminalom.

Septembra 2002. godine, na izborima za predsednika Srbije, vladajući DOS je za kandidata istakao Miroljuba Labusa. Tada najjača opoziciona partija, DSS, istakla je Koštunicu. On je u drugom krugu osvojio više glasova od Labusa, ali nije izabran zbog nedovoljnog broja izašlih birača.

Februara 2003. godine, ukinuta je SRJ i proglašena Srbija i Crna Gora. Time je Koštunica izgubio državnu funkciju i njegova partija je prešla u opoziciju. DOS je učvrstio svoju vlast. Međutim,12. marta, ispred zgrade Vlade, ubijen je u atentatu Zoran Đinđić, predsednik Vlade i glavni lider vladajuće koalicije. Sahranjen je tri dana kasnije, u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. I pored toga što je vlast bila ozbiljno uzdrmana, DOS je uspeo da zadrži premijersku poziciju. Za novog predsednika Vlade izabran je Zoran Živković, tadašnji zamenik predsednika Demokratske stranke i savezni ministar policije.

Njegov kabinet, koji se razlikovao od Đinđićevog samo po izboru novog potpredsednika Vlade - Čedomira Jovanovića, bio je tokom te 2003. godine na dosta klimavim nogama. Afere su se nizale, i opozicione stranke (DSS,Srpska radikalna stranka,Socijalistička partija Srbije) počele su da jačaju. Oktobra meseca, Skupština Srbije počela je raspravu o izglasavanju nepoverenja Vladi, koju je inicirala opozicija. U sred te rasprave,13. novembra, tadašnja v. d. predsednika Republike,Nataša Mićić, raspustila je parlament i raspisala vanredne skupštinske izbore za 28. decembar.

Demokratska stranka odlučila je da samostalno ide na izbore i za nosioca liste istakla Borisa Tadića, potpredsednika stranke. To je bio kraj DOS-a, jer stranke iz te koalicije nisu zajednički nastupile na izborima.

Na izborima, Srpska radikalna stranka osvojila je najviše poslaničkih mesta - 82. Koštuničin DSS osvojio je 53, DS 37,G17 plus 34, a SPS i koalicija Srpski pokret obnove - Nova Srbija po 22.